Iako niko još ne zna kako će izgledati budući Zakon o restituciji u javnosti se već podigla prilična prašina oko njega i najava da će biti usvojen do kraja godine. Jedan od mogućih modela uvodi meru objedinjavanja vlasništva nad objektom i zemnjištem

To bi značilo da će svako ko na nacionalizovanom zemljištu ima kuću, stan, fabriku ili poslovni prostor automatski postati vlasnik zemljišta za veoma male pare, a tamo gde ima uslova vlasništvo se može dobiti za džabe.

Kritičari upozoravaju da bi takav model budućeg zakona doveo do toga da više od 600.000 hektara, danas državnog zemljišta koje su komunisti oteli posle 1945. godine, nikada neće biti vraćeno zakonitim naslednicima. Najveći teret obeštećenja u tom slučaju bi plaćali građani Srbije. Slična mera, koja je izazvala erupciju nezadovoljstva u javnosti, predložena je i u Zakonu o planiranju i izgradnji, s tim što se odnosi samo na građevinsko zemljište, dok se u Zakonu o restituciji proširuje na sve druge vrste zemljišta koje su danas u državnom vlasništvu.
- Zakon o restituciji će počivati na osnovnom pravilu objedinjavanja vlasništva nad objektom i zemljištem. Ova vlada je odlučna da do kraja godine donese Zakon o restituciji. Da ovo nisu prazne priče, kao neko ko je u ministarstvu zadužen za pripremu i izradu zakona, spreman sam da podnesem ostavku ukoliko Vlada do kraja godine ne završi ovaj posao – kaže Slobodan Ilić, državni sekretar u Ministarstvu finansija.
Milan Parivodić, bivši ministar i tvorac Nacrta zakona o restituciji iz 2005. godine koji je podržao Evropski parlament ističe da u Srbiji i danas vlada komunistički duh – da se otima od naroda i daje politički podobnima.
- Očigledno je da je ideja onih koji su na vlasti bila da se odloži taj nazovi proces restitucije dok ne rasprodaju sve što mogu. Ljudi koji su i danas na vlasti, koji upravljaju strankama i sede u njihovim vrhovima gotovo čitavu deceniju blokirali su pravednu restituciju, a i sada to rade. Bojim se da će i zakon koji sada donesu biti nešto što bi trebalo da bude naslovljeno kao Zakon o restituciji, ali će efekat biti palijativan, beznačajno mali i uvredljiv – kaže Parivodić.
Donošenje Zakona o restituciji, koji je jedan od osnovnih uslova za pristup EU, bilo je ključni deo svih političkih programa i obećanja posle 2000. godine. Ovaj zakon, koji su osim Srbije donele sve bivše komunističke zemlje u okruženju i zapadnoj Evropi, najbolji je pokazatelj da je jedna država raskrstila sa balastom bivšeg režima i ispravila nepravde koje je naneo svojim građanima.
Međutim, srpske vlasti su radije birale da lošom privatizacijom otetu zemlju i objekte prodaju za kolike-tolike sume novca politički podobnim ličnostima. Tako je privatizovan veliki deo zemljišta koje je moglo biti vraćeno u naturi, čime država ne bi snosila prevelike troškove obeštećenja naslednika. U međuvremenu, kapital prikupljen od ionako loše privatizacije potrošen je i izgubljena je svaka mogućnost da se od tog novca obeštete originalni vlasnici.
Licitiranjem stotinama milijardi evra, koje su navodno neophodne za obeštećivanje naslednika, političari već čitavu deceniju zastrašuju i obmanjuju građane. Čak i sada, kada se realne procene o novcu koji je potreban za obeštećenje kreću između milijardu i dve i po milijarde evra, mogu se čuti paranoični povici o daleko većim sumama koje država (odnosno poreski obveznici) „ni u milion godina“ neće moći da isplate.
Upravo zato je sasvim nejasno zašto se Vlada opredelila da se i zemljište koje je moglo biti vraćeno u naturi novim zakonom dodeli aktuelnim vlasnicima objekata na tom zemljištu. Samim tim će poreski obveznici morati da plaćaju daleko više kako bi se obeštetilo zemljište koje je država poklonila ili zabadava prodala vlasnicima objekata.
Da se radi o daleko većoj sumi, potvrđuje i državni sekretar Slobodan Ilić, a što se novca neophodnog za obeštećenje tiče, on kaže:
– To će zavisiti isključivo od ekonomske moći države. Sasvim je sigurno da se neće vraćati 100 odsto sume, jer to nije radila nijedna država, ali ćemo pokušati da utvrdimo koliko-toliko pravednu sumu – kaže Ilić.
Prema rečima Mileta Antića, koordinatora Mreže za restituciju, iznosi za obeštećenje naslednika koje vlast pominje čiste su gluposti.
– Njihova jedina ideja je da opljačkaju što više, a da ne vrate ništa ili što manje. Slovenci su naslednicima vratili skoro sve u naturi, a tamo gde to nije bilo izvodljivo kompenzovali su novcem i državnim obveznicama. Slično su uradili i u Hrvatskoj i Makedoniji, samo Srbija nije rešila pitanje restitucije – kaže Antić.
Sporno jedinstvo vlasništva nad objektom i zemljištem osnovna je razlika između aktuelnog Zakona i Nacrta koji je 2005. godine napravio dr Parivodić. Prema Parivodićevom rešenju, starom vlasniku se vraća zemlja, a vlasnik objekta po zakonu postaje zakupac i plaća zakupninu po ceni koju lokalna samouprava odredi za to zemljište, kao što je do sada kroz račun Infostana plaćao korišćenje gradskog građevinskog zemljišta.
– Kada je nekome otet objekat, pa mu je oteto i zemljište, pa je taj objekat dat nekome besplatno na korišćenje, a taj ga otkupio pedeset puta ispod cene, onda su rešenja koja predlaže Zakon o restituciji katastrofalna. Ako mi takvoj osobi besplatno ili za simboličnu sumu damo zemljište, mi smo mu to praktično poklonili. To lice koje je već na poklon dobilo stan ili kuću sada pride na poklon dobija i zemljište, a postavlja se pitanje ko će to da vrati originalnom vlasniku ili potomku. Da li to treba da plati onaj ko je na toj zemlji ili svi građani Srbije plaćanjem poreza – pita se Parivodić.
Ministarstvo finansija se, međutim, u stvaranju zakona nije rukovodilo ovakvom logikom, već se, kako kaže Ilić, odlučilo za jedinstvo vlasništva kako bi izbeglo potencijalne sudske sporove između vlasnika zemlje i zakupca.
Samim tim će privatizacioni magnati, kakvih je u Srbiji nekoliko, uz firmu koju su kupili od države sada dobiti i zemljište na kojoj se ona nalazi. U nekim slučajevima radi o nekoliko desetina hiljada hektara zemlje.
– Ova zakonska odredba najviše će odgovarati tajkunima. To je princip pljačke, a ne jedinstva, jer pravi princip glasi da onome kome pripada zemlja, pripada i ono što je na njoj – kaže Antić.
Na kraju, čini se da će najmanju dobit od ovog zakona imati oni zbog kojih se i pravi.
– Stari vlasnici ni u jednoj državi nisu bili sasvim zadovoljni, pa ni ovde verovatno neće biti. Ministarstvo će voditi računa o ekonomskoj moći države i to će biti osnova za određivanje procenta ukupne sume koja će biti na ime obeštećenja vraćena naslednicima – kaže Slobodan Ilić.

Drugi model

Još jedan mogući model koji su kritičari odmah grubo odbacili je novčano obeštećenje.
- Ova vlast i neće da donese zakon jer je mogući model novčanog obeštećenja, besmislica. Srbija za to nema para. Uz to, Zakonom o planiranju i izgradnji moguće je poklanjati državnu imovinu, a neće da je iskoriste za povraćaj tamo gde se ne bi mogla vratiti oduzeta imovina. Ovo pitanje se ponovo otvara, a ta zemlja poklanja tajkunima - kaže Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju.
Ruku na srce, niko iz vlasti nije rekao da će to biti novčani model obeštećenja, ali jeste to da je uz varijantu kombinovanog naturalnog i novčanog obeštećenja ovo mogući put za kreiranje zakona. To je i za Milana Parivodića ključni problem.
- Država nema para ni da razmišlja o modelu novčane nadoknade. Da postoji stvarna volja da se ovaj problem reši, ne bi ni bilo priče o novčanom obeštećenju. Po predlogu mog zakona, prvo bi trebalo vratiti sve ono što je moguće starim vlasnicima. Tamo gde je neko stekao svojinsko pravo treba dati neku drugu naturalnu nadoknadu i tek na kraju novčanu - kaže Parivodić, bivši ministar u vladi Vojislava Koštunice i kreator Zakona o denacionalizaciji koji je završio u nekoj od fioka Ministarstva.
Parivodić ističe da bi restitucija primenom njegovog zakona koštala maksimalno četiri milijarde, jer, naprosto, vraćanje zemljišta ne košta ništa. Za svaku drugu varijantu, Srbija, smatra Parivodić, jednostavno nema para.
Oko istog pitanja lome se i u Ministarstvu finansija, samo što su odgovori na pojedina pitanja različiti. Slobodan Ilić tvrdi da bi država mogla finansirati novčano obeštećenje kroz emitovanje obveznica, i to po sličnom principu kao što je to činila sa starom deviznom štednjom.
- Mi ćemo u narednih mesec dana naći finalno rešenje za budući zakon, a ono mora biti pravično i u skladu sa ekonomskim potencijalima zemlje. Mi ne znamo da li je jeftiniji povraćaj imovine i sada istražujemo šta je za državu najbolje. Ako bi to bilo novčano obeštećenje, to ne mora da bude trošak koji je nemoguć jer se neće isplaćivati 100 odsto vrednosti, već se može odrediti procenat od oko 30 odsto i tako bi svi dobili isto - kaže Ilić.
Moguće je, zaključuje Ilić, i da postojeći Parivodićev Nacrt zakona bude izvađen iz fioke, dorađen i obnarodovan do kraja godine kao trajno rešenje.
Problem koji ide u prilog kritičarima ovog modela je svakako i nevolja sa Fondom za restituciju u kome, umesto minimalnih 77 miliona evra, ima svega 53 miliona.
Pitanje o novcu koji leži na računu Fonda otvoreno je nedavno pošto vlasti čvrsto obećavaju da će konačno doneti Zakon o restituciji.
Računica je jednostavna i može je razumeti svaki građanin ove zemlje. Po slovu Zakona o privatizaciji, pet odsto svih prihoda treba da se odvaja u Fond iz koga će biti namirene žrtve nacionalizacije. Iz Ministarstva finansija nam je rečeno da na računu Fonda ima 53 miliona evra zato što su firme prodavane na rate pa još nije pristigao sav novac, a kada stigne - biće. Ne treba mnogo truda da se to i proveri.
U Agenciji za privatizaciju rečeno je jednom beogradskom listu da je do sada sklopljeno ugovora u vrednosti od 2,3 milijarde evra, a da je zbog prodaje na rate Trezoru transferisano tek 1,55 milijardi evra. Pet odsto koje je trebalo uplatiti u Fond jeste 77,5 miliona evra. Pitanje koje se neminovno postavlja jeste gde je ovaj novac otišao jer u Fond nije. Za to postoji i još konkretniji dokaz jer je „Blic” imao uvid u dokument koji je prošle jeseni Ministarstvo finansija dostavilo Mreži za restituciju gde stoji da je 5. januara 2006. godine u Fondu za restituciju bilo 57,1 milion evra, po tadašnjem kursu. U prilog tome ide i činjenica da četiri godine ne samo da niko nije uplatio ni dinar, a neće biti da nije stigla nijedna rata od prodatih firmi, već da u ovom trenutku ima čak tri miliona manje.

Vrednost imovine 2,5 milijardi evra
Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić tvrdi da se u javnosti konstantno preuveličava vrednost imovine koju je potrebno vratiti jer Ministarstvo finansija barata sa enormnim brojkama. Iz ove institucije još ranije je pričano o proceni Poreske uprave od 102 milijarde evra minimalne vrednosti koja se potražuje po zahtevima, dok je navodno maksimalna vrednost oko 220 milijardi evra. Antić navodi da je to još jedna od manipulacija kako bi javnost stekla utisak da je reč o nedostižnim brojkama jer je prema njihovoj računici vrednost oko 100 puta manja.
- Mi nismo radili procenu, ali kad se pogleda koliko šta vredi prema delu popisane državne imovine i pomnoži sa onim što se potražuje, iznos je oko 2,5 milijardi evra. Mi smo bezbroj puta tražili od Poreske uprave da nam dostavi tu procenu koju su oni uradili, ali je nikada nismo dobili. Ako je to tačno, zašto je kriju - pita Antić.

U brojkama

Poigravanje sa ciframa

Diana Dragutinović 4 milijarde dolara
Milan Parivodić najviše 2,5 milijardi evra
Slobodan Ilić najmanje 10 milijardi evra
Mile Antić  oko 1,5 miliijardi evra

Restitucija u brojkama
Vrsta imovine Površina u ha
Zemljište 246.503
Poljoprivredno zemljište 300.732
Šumsko zemljište 42.964
Građevinsko zemljište 10.900
Poslovni prostor 616
Kuće 12.861
Stanovi i zgrade 1.625
Drugi građevinski objekti 1.087
Ostalo 14.454