Ipak, jagma velikih nad vitalnim resursom neće imati posledica po domaće tržište. Srbija ima dovoljno izvorske vode, a s obzirom da izvoz nije isplativ, oni koji sebi mogu da priušte flaširanu vodu ne moraju da strahuju u budućnosti.

 Uprkos tome što su rezerve čiste pijaće vode u Srbiji kao i svuda u svetu, ograničene, domaći stručnjaci odbacuju opasnost presušivanja tih izvora u bliskoj budućnosti. Kažu da kod nas postoji više od tri stotine dokazanih izvoriša pijaće vode, od čega je manje od 20 odsto u eksploataciji. Činjenica da su uglavnom u posedu privatnih kompanija, tačnije 27 firmi za punjenje vode koliko ih sada ima u užoj Srbiji, ne dovodi u opasnost njihovu prekomernu ekploataciju, smatraju stručnjaci.

 Poznato je da proces obnavljanja vodnih rezervi traje stotinama godina, ali količina njene eksploatacije, mogućnost prekomernog iscrpljivanja, diktirana je kažu, zakonskom regulativom, elaboratima o rezervama i tenhologijom prerade vode. Ali, i samim tržištem.

-Rezerve nisu beskonačne, ali su obnovljive pa se elaboratima tačno utvrđuje njihova količina i obim eksploatacije je projektovan količinom dotoka voda. Naša regija raspolaže velikim resursima, kako podzemnih tako i površinskih voda, pa smo u mogućnosti i da dupliramo sadašnju količinu eksploatacije, kaže dr Svetislav Stanković, dipl.ing.hidrogeologije. On objašnjava da sadašnja količina prozvodnje zadovoljava potrebe našeg tržišta.

-Privatizacija izvorišta od strane velikih kompanija doprinosi pooštravanju regulative u ovoj oblasti. To ne može da ima loših posledica po potrošača. Neće stranac da odvozi kanistere u Japan. On prvenstveno računa na ovo tržište. Ukoliko bi se otvorila neka spoljna tržišta, mislim na žedna područja Afrike, Bliskog istoka, uz povećanu eksploataciju postojećih kapaciteta, mogli bi da izgradimo nove. Ali, u smislu transporta voda je kabasta roba, i prema važećim parametrima, transport koji premašuje 500 kilometara nije isplativ za proizvođača.

U Udruženju mineralnih voda navode da bi se prozvodnja u većem obimu od registrovane, neminovno odrazila na kvalitet te vode, što nikom od prozvođača ne bi bilo od koristi. Ističu da sadašnja proizvodnja u potpunosti zadovoljava potrebe našeg tržišta, a količine vode koje se izvoze su simbolične. Objašnjavaju da se ozbiljnijim izvozom smatra onaj preko 200 miliona litara godišnje i da takvih izvoznika u Srbiji nema, jer je ukupan izvoz domaće vode u prošloj godini iznosio 26 miliona litara.

-S obzirom da je naša voda odličnog kvaliteta, ovakav minorni izvoz nije limitiran njenim kvalitetom, već troškovima transporta i isplativošću plasmana robe na druga tržišta. U odnosu na 650 miliona litara vode koliko su privatne kompanije prošle godine proizvele, 26 miliona litara izvoza je simbolična količina, kaže direktor pomenutog udruženja Branka Šerović.

 Od 27 fabrika za punjenje vode u Srbiji, na prvom mestu najvećih proizvođača i izvoznika, tradicionalno je aranđelovački „Knjaz“. Po količini prozvodnje slede:  „Minakva“ iz Novog Sada,  „Vrnjci“ iz Vrnjačke banje, „Heba“ iz Bujanovca, „ Rosa“ iz Vlasine, „Voda Voda“ iz Banje Vrujci, „Prolom voda“ iz Kuršumlije, „Karađorđe“ voda iz Smederevske palanke, „Bi voda“ iz Bujanovca, „Vujić voda“ iz Mionice...

Kupovinom fabrike za punjenje vode, vlasnik dobija pravo ekspolatacije izvora na toj lokaciji. Najveću smetnju privatnim prozvođačima flaširane vode, za sad predstavlja nedovoljno razrađena zakonska regulativa u toj oblasti.

-Nedostaju podzakonski akti Zakona o koncesijama, odnosno to što država niije ustanovila visinu naknade za eksloataciju izvorišta tako da ne postoje ugovori između države i svakog proizvođača ponaosob, na koliko godina može to da eksploatiše i po kojoj ceni.

Prizvođač i sada plaća. Ima više stavki po kojima plaća državi, između ostalog i naknadu po Zakonu o vodama, Direkciji za vodu pri Ministarstvu poljopoljoprivrede, vodiprivrede i šumarstva. On plaća, ali ne zna gde se njegove pare troše jer se ne troše namenski za zaštitu vodotokova. Ta sredstva se povratno ne ulažu u zaštitu sredine, pa od svog izdvajanja prozvođač nema nikakve koristi, jer država ta njegova sredstva ne ulaže da zaštiti vodu kao nacionalno bogatsvo, kaže direktor udruženja, Branka Šerović.

 Neračunajući Kosovo i Metohiju gde se nalazi pet, od 27 fabrika za punjenje vode u Srbiji, pri čemu jedna punioca može koristiti i nekoliko izvora, većina je privatizovano. „Knjaz Miloš“ drži kompanija „Salford“, „BB Minakva“ privatnik Branislav Bogićević, „Voda Vrnjci“ kompanija „Eksta pet“ vlasnika Zvonka Gobeljića, „Vlasinska rosa“ drži „Koka kola“, „Voda voda“ Vlade Divac, „Karađorđe voda“ - kupila je „Kolinska“ iz Slovenije..

Od manjih prozvođača flaširane vode valja spomenuti: kompaniju „Rodić“ iz Novog Sada koja proizvodi „Akva belu“, i „Deltu“ sa proizvodnim brendom „Gala“. Za sad nisu privatizovane „Heba“ i „Bi voda“ koja je pripadala „Jumku“.

Uključujući lekovite, termalne, mineralne i prirodne izvorske vode, u Srbiji ima preko 400 lokaliteta. U svrhu flaširanja vode i za potrebe banjskog lečenja, u eksploataciji je tek deseti deo, kaže dipl.ing.hidrogeologije Geološkog instituta Srbije, Milena Zlokolica Mandić.

-U Srbiji postoje kvalitetne podzemne vode, ali koje nisu ravnomerno raspoređene. U Vojvodini imamo mnogo vode ali je nekvailitetna za piće, u drugim krajevima imamo višak kvalitetne vode ali se na žalost nedovoljno eksploatiše. Samo jedna, od zvanično registrovanih punioca u Srbiji, ima proizvodnju od 40 litara u sekundi, dok sve ostale ukupno imaju 15 litara u sekundi.

 Opasnost prekomerne ekploatacije za sad ne postoji, jer su količine prozvodnje diktirane potrebama tržišta, zaključuje Zlokolica.

-Jedna privatna kompanija, ima dozvolu da eksploatiše 40 litara u sekundi.  Ona je u stanju da od te količine na tržište plasira samo dva litara. Sve naše registrovane punioce imaju nekoliko puta veće dozvoljene rezerve za eksploataciju, od onog što realno koriste. Kod nas nije rasprostranjeno konzumiranje flaširane vode.

Skadarlija je imala tri bunara, sa visoko kvalitetnim vodama za flaširanje. Prvi od 60 metara dubine je 1934.godine napravio Đorđe Bajloni. Drugi od 100 metara sagrađen je 1972.godine i treći od 320 metara podignut 1996.godine. Kada je Skadarlija prodata, privatnik koji je to kupio je automatski zatvorio sva tri bunara. Time je oštećeno izvorište koje je izvanrednog kvaliteta i koje bi u nekim specijalnim i vandrednim okolnostima moglo da snabdeva stanovništvo. Ponovno stavljanje u funkciju, zahteva puno vremena i ulaganja na rekonstrukciji i sanaciji, kaže prof. Tomić.

Isključujući neke vanredne okolnosti i kardinalnija zagađenja, opasnost da u bliskoj budućnosti ostanu bez čiste vode, ne preti ni većini onih sa plićim džepom, koji za piće koriste vodu centralnih vodovoda. Izuzimajući neke delove Srbije koji su označeni kao deficitarno područje kvalitetnom vodom, sistem vodosnabdevanja je na dobrom nivou i pod kontrolom. Da bi se poboljšao ili barem zadržao postojeći nivo čiste pijaće vode, država treba više da ulaže u sisteme za prečišćavanje. Kako bi se sprečilo zagađenje vodotokova površinskih akumulacija i podzemnih voda, neophodni su oštriji propisi i sankcije u prevenciji zagađenja.

-Mi ćemo vodu imati zavisno od načina zahvata, prečišćavanja površinskih voda i izgradnje sistema transporta. Da bi se umrežilo jedno područje potrebna su velika sredstva, i država tu ulaže, ali nedovoljno. Mi na ovom parčetu Balkana još uvek imamo ispravne, čiste površinske vodotokove, i trebamo da ih sačuvamo, kaže dr Svetislav Stanković.

Dipl. ing. hidrogeologije, Milena Zlokolica Mandić kaže da treba da postoji državna strategija očuvanja vode.

-Nije dovoljno praviti veštačka jezera ako će se u njih slivati kanalizacija. Ako sve otpadane vode obezbede sistemom za prečišćavanje, Srbiji ni u narednih 300 godina ne preti nestašica čiste vode. Ljudski faktor je najveći neprijatelj čiste vode.

I dr Mileta Perišić, dipl ing. tehnologije, smatra da Srbiji u perspektivi ne preti opasnost presušivanja vodovodnih cevi kvalitetnom pijaćom vodom i smatra da se narednih godina očekuje smanjenje zagađenosti rečnih tokova, a samim tim i podzemnih voda.

- U toku je projektovanje i izgradnja uređaja za prečišćavanje. Uglavnom se radi na prečišćavanju otpadnih voda u gornjim slivovima i realno je očekivati poboljšanje kvaliteta vodosnabdevanja. Za sada kvalitet vode centralnog vodosnabdevanja zadovoljava standarde, a treba imati u vidu da je naš standard nešto strožiji od evropskog, posebno u domenu organskog zagađenja.

Ipak Srbija kaska za nekim zemljama zapadne Evrope, gde je centralnim vodosnabdevanjem obuhvaćeno 100 posto gradske teritorije. Prema Izveštajima Svetske zdravstvene organizacije iz 2002. i 2004. godine, te zemlje imaju 100 posto obezbeđen kvalitet vode za piće prema sopstvenom standardu, dok kod nas taj procenat iznosi 85 odsto. U deficitarna područja kvalitetnom vodom spadaju Zrenjanin, Kikinda, Odžaci i još neka mesta po Vojvodini, delovi centralne Srbije: Divčibare, Kopaonik, kao i naselja oko Grocke: Umčari, Pudarci..

-Poslednjih godina bilo je donacija i postojali su napori lokalnih vlasti na popravci tog sistema vodosnabdevanja, ali nema rezultata, jer se za prečišćavanje angažuju pogrešne firme i pogrešna tehnologija. Već deset godina se tu ulažu sredstva i moguće je popraviti situaciju da se tom stanovništvu obezbedi kvalitetna voda, ali se poslovi dele neiskusnim firmama u toj oblasti, i mimo tenedera, kaže Perišić.

 Ovo potkrepljuje primerom Geneksa, koji je 2004.godine umesto domaće firme „Vodotehnika“, koja je tražila naplatu po završenom poslu i garantovala kvalitet, za 500 000 eura angažovao austrijsku firmu, „Eurotron“. Rezultata nema, Kopaonik je i sada bez kvalitetne vode za piće.

Najkritičniji je dr Voja Tomić, profesor Rudarsko- geološkog fakulteta. On kaže da Srbija ima dovoljno vode, ali da država nema strategiju njenog očuvanja.

 -Vreme obnavljanja rezervi vode, od trenutka kad padne kiša do momenta kad možemo da je eksploatišemo na nekim lokacijama traje nekoliko hiljada godina. A ona se enormno zagađuje, i nenamenski troši. Voda iz česme koja služi kao pijaća, ovde ima funkciju i tehničke vode. Obrađuje se i filtrira kao pijaća, a troši za pranje ulica i zalivanje bašta. Što se prirodnih izvorskih voda tiče, zakon je sve propisao, projekti iscrpljivanja rezervi postoje, ali se ne poštuju. Ako zakon propiše da koristite 10 litara u sekundi, ne bi smeli da koristite ni litar više, a ovde je recimo „Kolinska“ iz Slovenije kupila „Palanački kiseljak“ i registrovano je koliku količinu vode može da flašira. Ipak, oni pored „Karađorđe“ vode, sad prave i koktu. I Džingis Kan je u hordi imao pravila, ovde ih nema. I to je naročito opasno sad kad krene prodaja centralnih vodovada, ističe Tomić.

Prirodne vode sa izvora, stare i po nekoliko hiljada godina, spadaju u takozvane iskonske vode. I po zakonu, sa izvora pravo treba da idu u flašu. Međutim, i one se obrađuju. Dolazi do filtriranja i obaranja nivoa pojedinih elemenata. Kada se ne bi obrađivala, ta voda bi posle određenog vremena promenila boju, pozelenela, pocrnela, a onda ne bi mogla da stoji u rafovima.

- Tu će se, nadam se, jednom napraviti red. Staće se na kraj beskonačnim prevarama, kaže dr hidrogeologije Vojo Tomić.