Staklene višespratnice, kao atrakcija i simbol moći
poslovnih megapolisa, koje su u svetu počele da niču s drugom polovinom prošlog
veka, poslednjih godina postaju gospodari i domaćeg urbanog prostora. Prva te
vrste kod nas, koja je kod svojih stanovnika i slučajnih prolaznika, smenjivala
osećaje strahopoštovanja i divljenja bila je je „Beograđanka“. Sa 26 spratova,
u tamnom staklu, ustremljena ka nebu, premašila je po visini ostale koje su
nešto kasnije počele da niču na beogradskom asfaltu.
Kada govorimo o poslovnim zgradama, polako prolazi vreme kada
su kamen ili cigla bili jedini rekviziti gradnje. Osim cene staklenih fasada
čija je izgradnja jeftinija od cena opeke ,jedan od vodećih razloga što se
današnji vlasnici sve više opredeljuju za staklo je efikasnost i brzina gradnje
takvih objekata. Staklo ipak, ima nekih nedostataka.Za razliku od kamena i cigle, čiji se
kvalitet ne menja pod uticajem zagađenja i vremenskih uslova, staklo pod
uticajem visokih temeratura i prašine gubi prvobitan kvalitet. Taloženje
prašine i taloga iz kišnice dovodi do stvaranja kamenca, zbog čega postaje
mutno i neprovidno. Da bi staklena fasada izgledala kao da je juče napravljena,
neophodno je njeno redovno održavanje.
Zbog neophodnih
iskustava i veština poslovi visinskog održavanja fasada, poveravaju se strogo
obučenim ekipama. Jedna od najpoznatijih u Beogradu, je ekipa specijalizovane
firme „Krol“. Njeni hrabri momci, koji su izabrali ovo zanimanjanje na granici
sa avanturizmom, ističu da za ovaj posao ne postoji neka posebna škola. Ali, sem afiniteta, potrebna je i dobra psihomotorika
i obavezna speleološka ili alpinistička obuka.
-Kod spuštanja
užadima niz fasadu, isti je mehanizam kao kod silaženja u nepregledne jame i
pećine. Mi smo dugogodišnji speleolozi i to je čista speleološka, tzv. „D
tehnika“. Ali, kod nas nisu zakonom utvrđena pravila koje lice ovim poslom može
da se bavi. Na zapadu su mnogo strožiji kriterijumi, postoje posebni atesti
koji se rade. Međutim, taj posao je na zapadu daleko bolje plaćen, kaže šef ove
ekipe, Nenad Lazić.
Za one koji su se
opredelili da radni vek provode na stotinama metara od zemlje, strah skoro da
ne postoji.
-To je neki
pozitivni, kontrolisani strah. Jer, nije dobro ako straha uopšte nema. Potpuno
opuštanje dovodi do greške. A one se na desetinama metara, ne događaju dva
puta. Potrebna je maksimalna koncentracija, i to od momenta kad si se popeo na
krov i praviš sebi sidrište sa koga ćeš da se zakačiš i spuštaš. Znači pravilno
da se zakačiš, da lepo vežeš čvorove i sa pomoćnim užetom obavezno se duplo
osiguraš. Sva oprema mora da bude potpuno ispravna. Moraš da budeš naspavan i ako
imaš probleme treba da ih ostaviš kod kuće. Bilo koliko da si gore, u vazduhu,
nema lupanja srca i adrenalina. Mirne glave bacaš pogled ka zemlji, objašnjava
uz osmeh tridesetšestogodišnji Lazić.
Za 14 godina koliko se bavi ovim poslom, oprao je stotine
hiljada kvadrata. Najveća visina, bila je 270 metara.
-To je bio dimnjak kombinata „Trepča“ u Kosovskoj Mitrovici.
Tu smo montirali neke antene. „Geneks kula“, primera radi, ima oko 100 metara. Koliko
je složen rad na jednoj fasadi, ne zavisi od visine. Jedna od najlaških recimo
je zgrada CK od 117 metara. Vertikale su dugaške, ravne, nema izbočina i
detalja koji oduzimaju vreme.
Za razliku od svetskih metropola gde se takvi poslovi
obavljaju unazad nekoliko decenija, kod nas se sa visinskim održavanjem fasada,
počelo devedesetih. Neki momci koji su takva iskustva sticali na zapadu, prvi
su koji su započeli ovde takve poslove.
-O tome se kod nas nije se ni znalo, jer je bilo malo
staklenih zgrada. Postojala je samo „Beograđanka“, pa je kasnije napravljen
„Hajat“, „Interkontinetal“.. Prvi su te poslove radili neki naši ljudi koji su
su se vratili iz Kanade, s tim što su to radili visećim skelama, a tek kasnije
se počelo radom
sa užetom, koji se pokazao kao efikasniji i brži način za visinsko održavanje
fasada.
U prilog korišćenju užadi ide i podatak, da kod nas na
najvećem broju staklenih zgrada nije predviđen način održavanja. Često nije
ugrađena ni metalna instalacija o koju može da se okači uže, a kamoli neka
pokretna skela.
--Podigne se zgrada od desetak i više spratova, sva u
staklu. Niko ne razmišlja o tome kako će se to održavati. Na zapadu je to
nezamislivo. Tamo ne možete da projektujete staklenu zgradu, a da niste
predvideli kako će se to prati. Takva zgrada ne bi mogla da dobije upotrebnu
dozvolu. Mi smo ovde primorani da se snalazimo. Kačimo uže za neku metalnu
polugu koja se slučajno zadesila na krovu. Kada ni toga nema, kad je goli
beton, primorani smo da bušimo rupu na krovu u koju instaliramo metalnu okuku,
na koju vezujemo uže.
Ne bavimo se samo održavanjem stakala, već i sanacijom
fasada i svim što je potrebno uraditi na visinama i nepristupačnim mestima:
instalacijom kablova, oluka, skidanjem nekog tereta... Uže niz koje se spuštamo,
može da izdrži teret od 2-3 tone, kaže Nenad Lazić.
Kvalitet stakla od koga se izrađuju fasade, bitno se
razlikuje od običnog stakla. Deblja su, imaju veću otpornost na udarce, a u
slučaju pada lome
se na komadiće, tako da se ne može dogoditi da padne čitavo okno- gromada koja
bi nekom nanela povrede. Različitih su boja, najpopulanija je zelena.
