Sveže vesti:
 

 

ARHIVA IZDANJA

Srbija i rudno bogatstvo - Stranci u Srbiju dolaze na sigurno

Danas u svetskim razmerama Srbija nije u samom vrhu, ali poseduje značajnije sirovine, kako po kvantitetu tako i po kvalitetu. Uključujući male kopove i kamenolome, koji godišnje proizvode nekoliko desetina hiljada tona, do onih koji produkuju milione tona mineralnih sirovina godišnje, u Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Dok su nalazišta (osim 4 koja su prodata koncesijom), ustupljena privatnim kompanijama na određen rok po osnovu istražnih prava, najveći broj rudnika, uključujući i rudnike nemetala, u koje spadaju i tri najpoznatije cementare su umesto države, poslednjih godina dobili novog vlasnika.
Najveći rudnici u Srbiji su Bor-Majdanpek i Trepča. Prvi je rudnik bakra i posle tri neuspele privatizacije, država je odlučila preuzme većinsko vlasništvo. Trepča je, kao najveći domaći rudnik olova i cinka, posle podele na srpski i albanski deo, s obzirom da se nalazi na Kosovu i Metohiji, još uvek u statusu društvenog preduzeća.
U oblasti metala, najveći broj rudnika u Srbiji bavi se eksploatacijom olova i cinka. Tu se misli na Veliki Majdan kod Ljubovije, Rudnik kod Gornjeg Milanovca, Lece kod Medveđe, Blagodat, kod Vranja, i Kiževak-Sastavci kod Raške. Veliki Makdan privatizovan je od strane jedne ruske kompanije koja je prethodno kupila i Srebrenicu . Rudnik  je kupio Milorad Vukobratović, naš čovek koji je godinama radio u Americi, a Blagodat, kako nam je rekao direktor ovog rudnika Milan Grujić, u procesu je privatizacije i očekuje se da uskoro dobije novog vlasnika.
Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su od nedavno u vlasništvu poznatog lozničkog biznismena Miroslava Bogićevića, (vlasnik kompanije "Farmakom" iz Loznice, nekoliko poljoprivrednih dobara i mlekare "Šabac"). Bogićević je lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj prozvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi. To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika.
 U potrazi za bakrom, olovom i cinkom, postoji nekoliko kompanija koje su se domogle takozvanih istražnih prava. Ono što Srbiju razlikuje od ostalog dela sveta  je činjenica da se ovde istražna prava po pravilu dodeljuju nad već istraženim lokalitetima gde je dokazano postojanje određenih metala, pa je za domaće i strane privatne komanije, „istraživanje“ ovde „samo prečica, da bi se za male pare domogle željenih lokacija“, ocenjuju stručnjaci Geološkog instituta Srbije.
 Tako je za istraživanje olova, cinka i bakra u Čadinju kod Prijepolja, lokalitetu koji je dugo godina bio istraživan u bivšoj Jugoslaviji, istraživačko pravo sad dobila enegleska kompanija „Mureks“. Ista kompanija već istražuje zlato i volfram u rudniku Blagojev kamen kod Kučeva.
 U potrazi za zlatom i srebrom u Srbiju je posle 2000.godine stigla i australijsko- kanadska firma „Dandi plemeniti metali“ koja predstavlja jednu od najvećih svetskih kompanija u ovoj oblasti. Njen zastupnik u Srbiji je Nikola Savić. Do sada je kupila tri, od ukupno 4 koncesije koje je prodala Vlada RS. Istraživanja zlata na Crnom vrhu su već završena, u toku su  ispitivanja i na Staroj planini i kako nezvanično saznajemo, postoje odlični rezultati u istrživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima.
 Najveća bitka nad istražnim pravima u Srbiji, o kojoj sada odlučuje i Vrhovni sud, vodi se za milbdenom, koji je skup i redak metal u svetu. Donosi profite, i u Srbiji ga ima na lokalitetu Mačkatica, kod Surdulice. A koplja za njim, se lome između „Dandija“ i švedske kompanije „Ferromet“ koja istražuje kalaj, antimon, volfram i mangan u istočnoj Srbiji.
 Procenjuje se da u Srbiji trenutno ima desetak stranih firmi, bez sumnje najveća koja je posle 2000.godine kročila ovde je engleska kompanija „Rio Tinto“, poznata u svetu kao lider u istraživanju mineralnih sirovina. U Srbiji je najviše zastupljena u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji. Zanimljivo je da se za ovu kompaniju vezuje i otkrivanje jadarita u zapadnoj Srbiji, koji je po formuli najsličniji kriptonitu (koji iz filma „Supermen“ potiče sa druge planete).  Zato je priča o jadaritu kad je otkriven u okolini Loznice, s obzirom da u nauci nije bio poznat, plasirana i na CNN-u. O jadaritu se za sad jedino zna da može da se koristi kao raketno gorivo.

U Geološkom institutu Srbije smatraju da je ustupanjem energetskih i mineralnih nalazišta privatnim kompanijama, na određen rok po osnovu istražnih prava, država na gubitku. Ustupanjem istražnih prava, u cilju navodnog istraživanja, nad već dokazanim mineralnim i enrgetskim nalazištima, država je po rečima tehničkog direktora ove kuće, Dušana Podunavca, „ostala kratkih rukava za nekoliko miliona evra“.
 On upozorava da je ustupanje domaćih ležišta po ovom osnovu, „odraz odsustva nacionalne strategije i nehajnog odnosa države prema vlastitim prirodnim potencijalima“. Naglašava takođe da su samo 4 od više desetine dokazanih mineralnih i energetskih nalazišta, prodata koncesijom. Ostala su data pod firmom tkz. „istraživačkih prava“, čime je država u startu ostala kratka za nekoliko miliona evra, kaže za „Građevinar“ Podunavac.
 Naš sagovornik smatra da kao i svuda u svetu, ležišta treba ustupati koncesijom. Alim ona se u Srbiji daju za neku bagatelnu cenu, tako što „stranac registruje ovde firmu, zaposli dva čoveka i za neku smešnu sumu otkupi svoje pravo nad ležištem sirovina“.

-Sve istražene lokacije, Vlada odnosno resorno ministarstvo bi moralo da ustupa isključivo koncesijom, znači tenderskom utakmicom najpovoljnijeg ponuđača. Ali to u Srbiji ne važi, jer su ovde unazad nekoliko godina strane kompanije preko svojih insajderskih kanala u Ministarstvu energetike i rudarstva , dolazile do podataka o nalazištima, i po sistemu istražnih prava, uzimale te lokacije za hiljadu evra. „Imamo dokazana nalazišta cinka i olova recimo, na koja strane kompanije za neku neku mizernu sumu dolaze na sigurno“, ističe Podunavac.

Kaže da je Geološki institut osnovan pre pet decenija i da je njegova svrha pedeset godina bila da pripremi podatke šta sve postoji na nekoj lokaciji. Iz tog razloga bi bilo logično da država koristi svoju najmerodavniju ustanovu u toj oblasti, da institut koji poseduje podatke pripremi elaborate i izađe sa procenom vrednosti nekog nalazišta kako bi se na osnovu toga formirala početna cena na tenderu.
 Privatizacija rudnika i ležišta se po njegovim rečima, odvija daleko od očiju instituta i javnosti, i država se nije postarala da prodaju prirodnih resursa predupredi odgovarajućom zakonskom regulativom.

- Ušlo se u privatizaciju i rasprodaju strateških nalazišta, uz Zakon o geološkim istraživanjima iz 1995. godine, za koga je privatan kapital nepoznica. Izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu prošle godine napravljene su kozmetičke promene , ali ni pomak u praksi. Srbiji nedostaje strategija upravljanja prirodnim resursima, od uglja i minerala, do vode, navodi Podunavac, izražavajući sumnju da se sve to događa iz neznanja nadležnih.

- Ne postoji primer zemlje u svetu koja daje na istraživanje ono o čemu postoje detaljne analize, nego da otvara koncesiju od koje bi država zaradila. Ovde se poslednjih godina sistematski lansira teza kako smo mi siromašna zemlja i da mi nemamo šta da ponudimo na tenderu, navodi Podunavac.

Napominje da je institut nekad zapošljavao nekoliko stotina stručnjaka- inženjera.  O trošku države neke lokacije su se istraživale godinama, a da informacije o našim resursima „sada idu sivim kanalima, gledamo kako se nacionalno bogatstvo odliva zarad nečijih džepova“.

 Bilo da su to krečane ili veliki rudnici, u procenu vrednosti onog što se prodaje nikada nisu ulazili resursi, kao ni ležišta. Oni su, tvrdi Podunavac, prodati u paketu sa objektima i rudnim postrojenjima.

-Kupce zanimaju objekti koji imaju sirovinsku bazu. Nema smisla kupiti cementaru Beočin ako postoji mišljenje da tamo nema rezervi. Onaj ko je kupovao cementaru, prvo je pitao kolike su rezerve. Ali, za te rezerve u proceni kapitala nije platio ni dinara. Do novembra 2006.godine niko nije platio državi ni dinar zato što eksploatiše sirovine ove zemlje. Znači država je ušla u privatizaciju rudnika i resursa 2000. a tek 2007.godine je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Ipak, i ta uredba se slabo primenjuje, ocenjuje Podunavac.

 Kanadska firma Capital reservoir corp.je prva privatna kompanija koja je posle 2000.godine ušla u Srbiju. Njen direktor Aleksandar Obrenović, kaže da je ovo prva privatna kompanija koja je posle Drugog svetskog rata u Srbiji dobila pravo za istraživanje zlata i plemenitih metala.

 Da bismo dobili istražno pravo, koje se izdaje na godinu dana, podneli su projekat i platili taksu od 40 000 dinara. Resornom ministarstvu se kasnije  podnosi Izveštaj o rezultatima istraživanja koje, ukoliko rezultata ima, produžuje istražno pravo toj kompaniji. Istraživanja traju nekoliko godina, a kompanija koja ih je radila ima prioritet i u dobijanju eksploatacionog prava, potvrdio nam je Obrenović.

- Još uvek smo u fazi istraživanja, radimo punom parom i imamo odlične rezultate u istraživanju zlata i bakra na lokalitetu Brestovac kod Bora i Deli Jovana, koje je pre Drugog svetskog rata, kao i vremena Rimskog carstva, poznato kao nalazište zlata.

Kompanija koju zastupa, do sada je kupila sedam istražnih prava u Srbiji. Osim pomenutih lokaliteta, tu su i: Stara planina, Plavkovo kod Raške, Lece, Kosmaj babe  i Bobija- na granici sa Drinom.

-Srbija je zanimljiva, ima perspektive. Nadamo se da će naše istraživanje uskoro uroditi rezultatom. Čim prva kompanija objavi da ovde ima rezulata i započne eksploataciju, u Srbiju će nagrnuti i druge veće kompanije sveta.

 Šverc unosniji od rude
Kosovo i Metohija leži na nalazištu lignita, čije se zalihe procenjuju na 12 milijardi tona, a eksploatacioni period za narednih 200 godina. Lignit se koristi za proizvodnju struje u termoelektrani "Obilić", a glavna proizvodnja tog uglja je u Belaćevcu nedaleko od Kosova Polja. Proizvodnja uglja danas na Kosovu je smanjenog kapaciteta nego u vreme bivše Jugoslavije, pa se potrošnja lignita danas procenjuje na oko 10 miliona tona godišnje.

Kad govorimo o rudama, na Kosovu i Metohiji najviše ima olova i cinka, pa je Trepča - Stari Trg najveći rudnik na Kosovu i Metohiji. 2008 je proslavio 80-togodišnjicu rada. Uz olovo i cink dobijaju se srebro, bizmut, kadmijum, kao i pirotin za sumpornu kiselinu. Godišnje proizvodi 600 hiljada tona rude, i poseduje rudne rezerve za narednih 30 godina. Podeljen je na srpski i albanski deo, sedište srpskog dela nalazi se u Zvečanu i ima dva aktivna rudnika, to su Crnac i Belo brdo.
 Osim rudnika "Stari Trg", od rudnika olova i cinka Albancima su pripali Novo Brdo, "Kišnica" , "Ajvalija" i Bodovac, koji su u blizini manastira Gračanice. Nekad su ukupno proizvodili preko 800 000 tona godišnje, danas rade 90 posto manjim kapacitetom nego u vreme bivše Jugoslavije.
 "Novo brdo" je drugi po veličini u proizvodnji olova i cinka, a poseduje i srebro i zlato. Poznato je još iz srednjovekovnog perioda, kad je brojalo 60 000 stanovnika, nekolko puta više nego što je tada imao, recimo London. Od rudnih nalazišta Novog brda, srebra i zlata tokom srednjovekovnog perioda u Srbiji su podignute mnoge crkve i manastiri. Koristi ga albanska strana.

Od metala na Kosovu i Metohiji, postoji feronikl, koji se proizvodi u topionici u Glogovcu. Nekad je postojala proizvodnja hroma kod Kline, i boksita kod Djakovice, ali ti rudnici danas ne rade.

Od industrije nemetala, rade nekoliko kamenoloma, a najveći je Čikatovo. To je u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji jedan od najvećih kamenoloma, koji proizvodi tehničko-građevinski kamen, danas ga koriste Albanci.

Osim cementare "Šar" koji je kupio "Holcim", u Srbici postoji jedna ciglana u funkciji.

- Ukoliko postoji interesovanje stranaca za istražnim pravima na Kosovu i Metohiji, oni se već godinama ne obraćaju našem Ministartavu za energetiku i rudarstvo, već kosovskoj Vladi. Osim severnog dela Kosova, naše ministarstvo poslednjih nekoliko godina nema nikakvih ingerencija tamo, kažu u Geološkom institutu Srbije. Tehnički direktor Dušan Podunavac, navodi da je na Kosovu i Metohiji veoma malo rudnika u funkciji.

- Poslovi iskopavanja ležišta su veoma slabo plaćeni na Kosovu i Metohiji. Ono malo rudnika i kamenoloma koji su u funkciji rade smanjenim kapacitetom, jer nemaju dovoljno interesovanja za razvojem te privrede, ni radne snage ni stručnog kadra. Izgleda da su im unosniji poslovi trgovine i šverca, kaže Podunavac.