EPS u 2010. godini - Dragomir Marković, dir. JP EPS

Srpska elektroprivreda je u poslednje vreme prionula i na sređivanje svoje unutrašnje organizacije, odnosno, započela proces ozbiljnog restrukturisanja... Sve su to bili razlozi da generalnog direktora JP EPS Dragomira Markovića na kraju ove nimalo lake 2009. godine zamolimo za razgovor o svemu ovome.
– Tenderska procedura za TENT B-3 i „Kolubaru B“ je u toku, kaže Marković. Za B-3 su u završnoj fazi ostale tri kompanije: češki ČEZ, italijanski „Edison“ i nemački RWE. Za „Kolubaru B“ preostale su, pak, dve kompanije – „Edison“ i ČEZ. U toku je i postupak za izbor strateškog partnera za izgradnju TE-TO „Novi Sad“ koji je nešto kasnije počeo, pa je ovaj projekat trenutno u fazi prijavljivanja kompa- nija, rok je istekao 1. decembra, ali je i za to interesovanje bilo veliko. Stiglo je petnaest prijava iz većeg broja evropskih zemalja.

Sredinom 2010. poznati partneri za tri nove TE

Kada će sve to da bude okončano?
– U okviru prva dva tendera, potencijalni partneri sada pripremaju svoje ponude. Prema uslovima tendera trebalo je da te ponude daju do kraja januara, ali su svi oni tražili – produžetak roka. Taj zahtev se može razumeti jer je reč o tehnički izuzetno složenim projektima, o termoelektranama na ugalj, a sem toga reč je i o veoma velikim kompanijama sa preciznim procedurama u poslovanju koje, recimo, predviđaju da pre svih takvih ponuda moraju da održe i zasedanja svojih upravnih odbora, pa i to iziskuje neko vreme. Zbog toga očekujem i da će im ovaj rok biti produžen do, recimo, aprila ili maja 2010. godine.
Sve tri kompanije koje su se prijavile na ovim tenderima su, inače, veoma aktivne i pripremaju ponude za njih. Verujem stoga da će, na kraju, za TENT B-3 u igri ostati bar dve, a možda i sve tri ponude, a za „Kolubaru B“ jedna ili možda obe. Nakon tih ponuda slede dalje faze – kvalifikacije, evaluacija i izbor samog strateškog partnera, ali se ja nadam da će taj proces ići daleko brže i da će partneri biti izabrani najkasnije do juna iduće godine, nakon čega sledi proces ugovaranja.

A šta je sa TE TO Novi Sad?
– Što se tog projekta tiče, iako se sa tenderskom procedurom krenulo kasnije jer je reč o tipskim postrojenjima, očekujemo brzo donošenje odluke o strateškom partneru. Možda čak do juna ili jula 2010. godine.

Recite nam nešto više o memorandumima koji su potpisani sa Nemcima i Italijanima i koji, takođe, najavljuju velike investicije?
– U Nemačkoj smo potpisali memorandum sa RWE, kompanijom koja je jedan od lidera u evropskoj energetici. Reč je o tri projekta, na različitim nivoima saradnje. Prvi projekat odnosi se na reverzibilnu hidroelektranu „Đerdap-3“. Taj projekat je razvijan još sedamdesetih godina prošlog veka, a studije i idejni projekti koji su još tada urađeni postoje u dokumentaciji EPS-a. U to vreme su, naime, u igri bila tri projekta za reverzibilnu srpsku hidroelektranu. Jedan je bio „Đerdap 3“, drugi „Bajina Bašta“, a treći „Bistrica“. Tada je ocenjeno da je najbolji projekat onaj u Bajinoj Bašti, pa je ta reverzibilka i sagrađena, dok su druga dva ostala da čekaju bolja vremena...

Da li su bolja vremena sada stigla?
– U ovom memorandumu je izgradnja „Đerdapa-3“ stavljena na prvo mesto, ali, razume se, zasad se ne radi o njenoj izgradnji već o ponovnom analiziranju svih aspekata i mogućnosti, o pravljenju predfizibiliti studija i idejnih projektata koje ćemo u ovoj fazi raditi zajedno s nemačkom kompanijom. Zna se, inače, da reverzibilna elektrana praktično troši više struje nego što proizvodi, ali se u ovom slučaju očekuje da računica potvrdi da bi je uprkos tome vredelo izgraditi. Te elektrane, naime, troše najjeftiniju, a prodaju najskuplju struju, pa se na razlikama tih cena ostvaruje i njihova ekonomska rentabilnost. Plus što bi ona, u vreme kada se sve više prave elektrane na vetar i druge obnovljive, ali „nestabilne“ izvore energije, mogla dobro da posluži kao podrška baš takvoj proizvodnji koju karakterišu povremeni prekidi u radu. „Đerdap-3“ je, svakako, prevelika elektrana za naš sistem, ali je to projekat od regionalnog značaja.

Elektrane na Moravi, Drini, Ibru i Savi
– Drugi projekat koji je predmet memoranduma jeste tzv. projekat „Velika Morava“. U energetskom pogledu on po količini energije ili snage nije tako veliki, osetno je manji od prethodno pomenutog, ali je to jedan kompleksan, pre svega, vodoprivredni projekat u koji će, naravno, preko Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede biti uključeno i JP „Srbijavode“, jer su, zapravo, tu energetski kapaciteti u drugom planu. Radi se, inače, o gradnji šest ili sedam „stepenica“ na Velikoj Moravi, ali i sređivanju kompletnog vodotoka ove reke koja bi trebalo da postane plovna u celom toku. Uredili bi se nasipi, navodnjavanje... Nikog ne treba da čudi što je baš RWE za to pokazao interesovanje, budući da se zna da se ova kompanija ne bavi samo proizvodnjom energije, njenom distribucijom i trgovinom, već da je veoma aktivna i u vodoprivredi, pa je, recimo, vlasnik i velikih vodovodnih sistema u Mađarskoj, Engleskoj i Americi.
Treći projekat odnosi se na iskorišćenje hidropotencijala u gornjem toku Drine, tzv. Gornja Drina. Na lokaciji budućih HE Drina nije granična reka, teče isključivo na teritoriji Republike Srpske. Gradile bi se četiri elektrane: „Buk Bijela“, „Foča“ (Srbinje), „Paunci“ i jedna na reci Sutjesci. i mi i Nemci smo, može se reći, gosti na tom projektu koji će se raditi na bazi koncesije, a nju će da dobije izabrani strateški partner u RS.

Kada očekujete da započne realizacija ovog posla?
– Mislimo da će taj projekat biti realizovan najbržim tempom, jer je na njemu najviše urađeno. EPS i EP RS su zajedno već uradili studiju izvodljivosti, a završeno je i oko 95 odsto eksproprijacije, tako da postoje svi uslovi da taj projekat krene mnogo brže nego ostali.

Kolika je vrednost projekata iz memoranduma sa RWE?
– Ukupna vrednost sva tri projekta na kraju bi trebalo da bude veća od pet milijardi evra. To su, zapravo, megaprojekti, ubedljivo najveće investicije naše zemlje, ako budu ostvarene. Samo bi, recimo, vrednost „Đerdapa 3“, projekta u četiri faze od po 600 megavata, prevazišla tri milijarde evra. Zasad je, međutim, sve to još na dugom štapu, jer moraju da se urade studije izvodljivosti, tehnološko-ekonomska opravdanost i sve ostalo što je potrebno.

A šta je potpisano sa Italijanima?
– Sa Italijom je memorandume i sporazume potpisala država Srbija, a italijanska vlada je za saradnju sa nama odredila kompaniju SECI. Interesovanje se pokazuje pre svega za gradnju elektrana na Ibru, u potezu od Raške do Kraljeva, zatim za hidrocentrale na srednjem toku Drine, tamo gde je ona granična reka i, eventualno, za elektranu na reci Savi. Naravno da su i te aktivnosti još u ranoj, pripremnoj fazi. Prave se studije izvodljivosti i studije o uticajima tih projekata na životnu sredinu koje su obavezni delovi svih investicionih projekata, a te projekte za Ibar radi Institut „Jaroslav Černi“

U lokalnoj javnosti, u Kraljevu, ima negodovanja zbog najavljenih projekata na Ibru. Zašto?
– Digla se, doista, mala prašina u Kraljevu, jer ima ljudi koji misle da bi od tih projekata taj kraj imao više štete nego koristi. Međutim, odgovor na te primedbe je veoma jednostavan: sigurno je da se nigde neće graditi ništa ako studija pokaže da bi to u ma kom obliku ugrozilo tamošnju životnu sredinu. Za sada, po našem mišljenju, nema razloga za bilo kakvo uzbuđenje. Mislim da je reč o dobrim projektima, veoma korisnim upravo za tu lokalnu zajednicu, od Raške do Kraljeva. Verujem zato da će se ti projekti realizovati, pogotovo što su oni zasnovani na komercijalnom efektu koji proističe iz podsticajnih mera italijanske vlade za tzv. zelenu energiju, koje su toliko primamljive i velike, da omogućavaju da se takvi projekti veoma brzo isplate i vrate uloženi novac.
Što se tiče Ibra, hidrocentrale na toj reci nisu bile u strateškim planovima EPS-a pre 2025. godine, jer u sadašnjim uslovima plasmana energije kod nas nisu bile prioriteti. Zato smo i pristali na ovakav aranžman po kome bi se energija izvozila u Italiju: mi, dakle, ne bismo gradili elektrane, dok voda, što kažu, teče... A kada istekne koncesija – ostaju nam gotove elektrane, samo za nas. I to revitalizovane.

Kada bi nam te elektrane bile vraćene?
– Ne zna se još sasvim tačno jer studije nisu dovršene, ali računamo negde između 2020. i 2025. godine. No, valja imati na umu i to da se ove HE, kojih bi trebalo da bude osam ili devet, grade po četiri–pet godina, te da tek od tada treba računati vreme njihove eksploatacije. To je, inače, klasični BOT aranžman: sagradi, eksploatiši i vrati u revitalizovanom stanju.

A kakva bi to bila elektrana na Savi. Neće li ona možda da ugrozi, recimo, Obedsku baru?
– I ta elektrana (Kupinovo) je, zapravo, stari projekat koji mora da se dobro preispita. Razume se da će i Obedska bara kao i rizik da se nekim potezom eventualno ne ugrozi proizvodnja u TENT-u uzeti u ozbiljno razmatranje, jer tako nešto, uostalom, i zakon striktno predviđa. Od vremena kada su se rodile prve ideje o pomenutoj elektrani do danas proteklo je, međutim, dosta vode, pa ta priča svakako mora da se inovira.

Novi ekološki projekat u TENT-u

U Nemačkoj ste potpisali još jedan važan dokument koji ima i ekološki značaj?
– Potpisan je ugovor o rekonstrukciji mlinova za ugalj u tri bloka u TENT-A, koji bi trebalo da reši jedan veliki problem koji godinama muči tu elektranu. Taj posao će biti obavljen uz pomoć veoma povoljnog kredita nemačke banke KfW, dok je glavni kontraktor kompanija „Babkok Hitači“ sa konzorcijalnim partnerom „Minel kotlogradnjom“. Vrednost posla je oko 33 miliona evra, i to je projekat koji je već započeo. Ugovori su potpisani, prave se narudžbine, a pošto se radi o tri bloka od naredne godine će svake godine biti urađen po jedan. Važno je reći da je i to ekološki projekat, te da će na jednom od ta tri bloka prvi put u EPS-u biti ugrađena oprema za eliminaciju azotnih oksida. Biće stavljeni specijalni gorionici koji će emisiju štetnih gasova da svedu na razmere dopuštene evropskim standardima. Treba reći da je u tom poslu veoma značajno učešće domaće privrede, odnosno „Minel kotlogradnje“.

U poslednje vreme bilo je dosta reči i o zajedničkim poslovima s Kinezima, obilazile su nas i kineske delegacije... Nude nam se krediti, pre sve- ga za kostolački basen. O čemu je reč?
– Kineska strana je ponudila set kredita za razne projekte od kojih je jedan, recimo, i most Zemun–Borča. Eventualni kredit za naše TE i rudnike u Kostolcu odnosio bi se pre svega na revitalizaciju bloka B-1, na sistem za odsumporavanje dimnih gasova u TE „Kostolac B“ i izgradnju jednog bloka od 300–350 megavata sa odgovarajućim investicijama u rudnik uglja u Drmnu. Naravno da su svi ti projekti, posebno ovaj treći, još u ranoj fazi, nisu urađene ni predfizibiliti studije, a ne znaju se ni uslova kredita, pa ne može sa sigurnošću da se kaže ni hoće li doći do realizacije tog aranžmana, a pogotovo u kojim rokovima bi taj posao mogao da se odvija. No, što se tiče odsumporavanja, imamo sve potrebne projekte, pa bi on mogao i brzo da započne, kao i revitalizacija bloka B-1. Ukupno, sa gradnjom tog bloka vrednost ove investicije iznosila bi oko 700 miliona evra, od čega se samo na projekat odsumporavanja odnosi 200–250 miliona evra.

Reč je, ipak, o veoma velikim zahvatima koji će svakako dosta da koštaju i Elektroprivredu Srbije. Uzimajući u obzir činjenicu da sadašnja cena naše električne energije teško da može sve to da pokrije, kako mislite da nađemo novac?
– Upravni odbor JP EPS je usvojio Plan poslovanja za 2010. godinu i uputio ga Vladi Srbije na saglasnost. U tom planu predloženo je da električna energija u idućoj godini poskupi dva puta: od 1. januara za 10 od- sto i od 1. jula za još 10 odsto. To ne znači, naravno, da će struja tada i u tim procentima zaista i da poskupi, jer o tome odlučuje vlada, ali, činjenica je da smo mi to predvideli. Treba, međutim, imati na umu da će EPS na kraju 2010. godine, čak i uz predložena poskupljenja od ukupno oko 21 odsto na godišnjem nivou, i dalje biti u gubicima koji se procenjuju na čak 20 milijardi dinara. Što, naravno, može dovesti do smanjenih investicija i problema sa remontima i nelikvidnošću..

Kako je ove godine smanjen gubitak

Gubici su, čini se, stalni pratilac srpske elektroprivrede. Kakav poslovni rezultat očekujete u 2009. godini?
– Iz raznoraznih razloga EPS je ove godine uspeo da osetno umanji svoje gubitke. Planom za 2009. godinu gubitak je, naime, bio procenjen na nekih 12 milijardi dinara, ali očekujemo da kraj ove godine dočekamo sa neuporedivo manjim minusom – od dve do tri milijarde dinara...
• Kako je to postignuto, posebno uzimajući u obzir da je i taj plan pravljen na pretpostavci o poskupljenju struje da koga, međutim, nije došlo?
– Pa, postignuto je zahvaljujući tome što smo osetno povećali prihode i smanjili troškove, što je zbog ekonomske krize istovremeno smanjena i potrošnja, kao i uvoz, dok je izvoz, istovremeno, značajno povećan, pa je sve to skupa popravilo naše finansijski stanje. Izvoz struje u 2009. godini dostigao je oko 60 miliona evra, a prvi uvoz ćemo imati tek od sredine decembra. To je ono što niko nije mogao da predvidi krajem 2008. kada smo pravili plan za ovu godinu.

Kolika bi, onda, trebalo da bude cena električne energije da bi elektroprivreda izbegla gubitke?
– Prema metodologiji opravdanih prihoda koju je utvrdila naša agencija za energetiku, ta cena bi se morala povećati za makar 37–38 odsto, i to samo da bismo radili sa nulom. Može to da se kaže otprilike i ovako: jedan procenat manje cene, elektroprivredi odnosi – milijardu dinara prihoda.

A kako onda uspevate da ubedite strance da uopšte investiraju kod nas, kad ovde ima toliko problema sa utvrđivanjem realne cene električne energije? Zar se oni ne plaše da će zbog naše politike cena i sami da zapadnu u nevolje?
– Mnogi u Srbiji zaboravljaju da EPS nema monopol na gradnju elektroenergetskih objekata u našoj državi. Zahvaljujući politikama svojih zemalja koje izrazito favorizuju korišćenje obnovljive energije, kroz tzv. feed in tarife, ili drugim rečima kroz izuzetno povoljne cene energije iz tih resursa, stranci su u ovom času veoma zainteresovani za investiranje u upravo takve pro- jekte. Ako imate cenu jednog kilovatsata iz vetra od 9,5 evrocenti koliko je Srbija novim feed in tarifama to predvidela, onda oni vide da im se to može isplatiti, i to u roku od pet do deset godina. Sem toga, treba imati na umu da će svi naši pomenuti projekti sa strancima trajati u najmanju ruku pet–šest, a neki i 10–12 godina, da će regionalno tržište i ovde stvarno biti potpuno otvoreno od 2012. godi- ne i da nas čekaju i tržišna utakmica i tržišne cene električne energije. Tada jedan kilovat-sat ni ovde neće moći više da košta koliko sada, dakle 4,5 centi. To je sada verovatno naj- niža cena na svetu.