Radomir Živanić, vlasnik „Verana”, još pre nekoliko decenija osetio je da je Beogradski sajam dobro mesto za biznis dok je, još kao student pod nadimkom Baja, prodavao knjige na jednom od štandova. Poslednji put kroz kapiju ovog zdanja prošao je kao posetilac na Sajmu automobila, a s obzirom na to kakvo je interesovanje vladalo na tenderu za preuzimanje 70 odsto kapitala, Živanić će uskoro u sajamske hale moći da kroči kao vlasnik.
Živanić ističe da to što se na tender koji je raspisan još krajem prošle godine prijavio samo „Verano” zajedno sa italijanskim „Riminijem” znači da je računica pokazala da od bavljenja sajamskim poslovima u Srbiji baš i nema hleba.
Kakav je njegov interes da uđe u ovaj posao, ko je koga našao, on Italijane ili oni njega, koliko se uopšte isplatila kupovina Robnih kuća „Beograd”, kako uspeva da obezbedi novac za širenje poslovne imperije, Živanić otkriva u intervjuu „Politici”. U poverenju priznaje da mu je to drugi razgovor s novinarem „jedan na jedan”, da je dva puta gostovao na televiziji i da je, kad su odnosi s javnošću u pitanju, potpuni amater. „U poslu sam zato profesionalac, verujte da znam koliko košta svaka cigla koja je ugrađena u centar ’Zira’, za pločice sam lično putovao u Valensiju”, kaže naš sagovornik na početku razgovora. Otkriva i zašto je godinama izbegavao novinarske kamere i fotoaparate, kao i zašto veruje da njegova dela treba da govore umesto njega.
– Kažu da se ja od javnosti skrivam, da oko mene vlada nekakva fama. Kako to kad sve što radim, radim javno i kad svako može da vidi rezultate mog rada, da uđe u zgradu, hotel, trgovinu.... A uveren sam da radim fenomenalan posao. Kruna biznisa je moj obraz. Tu piše sve.
Prilično Vas pogađa tretman koji imate u javnosti?
Kako da ne. Čovek je kao muva. I čoveka i muvu možeš da ubiješ novinama. Ponekad mi se učini da ovde nemam prava da maštam. Voleo bih, recimo, da Beograd izgleda kao Menhetn. To je moj srpski san – da naša prestonica liči na svetske metropole. A po reakcijama javnosti, rekao bih da to u Srbiji nije dobro.
Otkud interes za Beogradski sajam?
Uveren sam da „Rimini” i „Verano” tu mogu da naprave fenomenalan posao. Da se na toj lokaciji sajamska delatnost, u skladu s tenderom, održi ne 10, nego 100 godina i da ne samo mi, već i privreda Srbije ima koristi. Jer, postoje neke procene da posetilac sajma na potrošeni dinar na sajmu donese privredi grada i države još 40 dinara. Mislim da je taj odnos mnogo veći, počevši od dolaska gosta sajma na aerodrom, plaćanja takse, zatim prevoza, hotela i raznih drugih troškova. Srbija ne može da bude vlasnik sajma, jer države koji su vlasnici sajmova su bogate, pa svesno gube i subvencionišu sajamsku delatnost. „Verano” i „Rimini” su pronašli formulu po kojoj nam se isplati kupovina Sajma, jer je naš koncept u tome da prostor i organizacija sajamskih manifestacija podstiču jedno drugo.
Hoćete da kažete da u ovaj posao ulazite kako biste pomogli državi?
Srbija je tako sklopila tender, tako postavila privatizaciju, da samo izuzetno aktivnim poslovnim planom, koji podrazumeva snažan rast i dinamičan razvoj, može da se ostvari posao. Biće to mesto kojim ćemo se ponositi, koje će biti novi simbol Beograda i Srbije. Znanje koje imamo, graditeljsko iskustvo, poznavanje ovdašnjeg poslovanja, s jedne strane, kao i vrhunsko međunarodno sajamsko iskustvo partnera, s druge, obezbediće da taj poduhvat postane primer uspešnosti. Biće to motor cele privrede. „Rimini” i „Verano” u posao ulaze partnerski, sa učešćem od po 50 odsto, ali sajam ostaje beogradski i srpski i doprinosi našem izlasku u svet, ali i dolasku sveta kod nas.
Ako Vi imate iskustvo na domaćem terenu, a Italijani poznaju sajamske poslove, ko ima para? Treba li Vam treći?
Treba nam banka.
Kako će posao biti kreditiran?
Po principu projektnog finansiranja.
Hoće li Marfin investment grupa, vaš partner u kupovini Robnih kuća „Beograd”, ponovo da Vas podrži?
Ne. Ovo će i u kreditnom smislu biti italijansko-srpska kombinacija.
Da li je ta kombinacija već uobličena?
Skoro, ali zbog tendera koji je u toku ne bih mogao o tome da pričam.
Ako Sajam kupite za određenu sumu, uložite još obaveznih 35 miliona evra u narednih pet godina, kad možete da očekujete povraćaj uloženog novca?
Pre svega, ne zaboravite da je tih 35 miliona takođe deo cene. Imajte u vidu i da sajamska delatnost, sama po sebi, ne opravdava investiciju. Zato ćemo zajedno sa partnerom iz Italije, u skladu sa Generalnim urbanističkim planom i onako kako to bude nalagao plan detaljne regulacije, na slobodnom zemljištu izgraditi luksuzne i fenomenalne hotele, kongresne centre, ostalu prateću infrastrukturu koja će sajam učiniti još privlačnijim, jedan elegantan i moderan sajam.
Ko je koga u ovom poslu našao?
„Rimini” je tragao za partnerom. Mi smo njima manje potrebni nego oni nama. Jer, „Verano” ne bi ni mogao da učestvuje na tenderu da nema njih, oni bi mogli bez nas. Ali Lorenco Kanjoni, predsednik Sajma „Rimini”, ovako mi je rekao pre nekoliko meseci: „Idemo po principu pola-pola. Ako vi nećete, nećemo ni mi!”. Jednostavno, bio im je potreban neko na koga mogu da se oslone, kome mogu da veruju.

Ko pere pare kroz kvadrate
Neposredno posle kupovine Robnih kuća „Beograd”, Laiki banka, čije je ime u Srbiji već poznato po iznošenju novca iz zemlje u vreme Slobodana Miloševića, prekrštena je u Marfin? Da li ste u bilo kom smislu pomogli poslovnom partneru da se „odomaći na tržištu”?
U njihove vlasničke odnose uopšte nisam upućen, ali sam saznao da je Marfin samo oko 10 odsto vlasnik. Iz medija sam čuo da je ta Laiki banka radila sa Srbijom u vreme Miloševića. Mnogi pričaju o tome kako se novac pere i nekretninama, trgovinskim lancima, kockarnicama i poslovima preko ofšor kompanija, a da nemaju pojma šta pranje novca znači. To je kriminal, i sigurno neki kriminalac pere novac izgradnjom neke četvorospratnice ili kroz neki kazino. Ali, kad neko optužuje ozbiljne ljude da se bave takvim radnjama, to je izuzetno uvredljivo za sve investitore, za poslovne ljude – zna se ko ima prave trgovinske lance, ko se bavi nekretninama na odgovoran način. Mi smo od onih koji sarađuju sa evropskim institucijama, bankama, fondovima, poslovnim grupama, a trebalo bi da znate kako oni gledaju na takve stvari. Niko ne bi mogao ni da pomisli da se bavi ovakvim poslovima da postoji i najmanja sumnja i nagoveštaj za tako nešto. Ovako, investitori postaju omraženi u Srbiji. Kakva je to poruka deci – da ne smeju da rade, da ne smeju da imaju svoj san, da maštaju i da ga ostvare, jer će biti omrznuti. Verujte da nikom od ozbiljnih, velikih poslovnih ljudi nije lako. Ne da nije lako, nego je mnogo teško.
Sad se rekli isto što i Aleksandar Vujičić, direktor Uprave za sprečavanje pranja novca, koji kaže da se najveći deo para u Srbiji opere preko poslova u nekretninama, između ostalog. S obzirom na to da imate 500.000 kvadrata u vlasništvu, osećate li se prozvanim?
I samo pitanje je uvredljivo, moj organizam se protiv njega buni, to je nešto o čemu ne želim ni da mislim. Sve radim otvoreno, nemam nikakve skrivene poslove, možda sam i jedini biznismen u Srbiji koji ne radi preko ofšor kompanija, mada ne moram i sasvim bi bilo legitimno i tako raditi. Porez plaćam isključivo svojoj državi.