Šta u prestonici ne zadovoljava arhitektonska pravila?
- Mislim da bi se ovde trebalo govoriti o projektovanju slobodnih prostora, pre svega trgova. Bilo bi zanimljivo obići u Beogradu sve one prostore koji u svom nazivu imaju reč “trg” (Šumadijski, Dušanovački, Senjski...), ali i centralne gradske prostore, kao što su Slavija i Trg republike, pa ih uporediti sa trgovima u većini evropskih gradova. Neko bi mogao da kaže da su evropski gradski trgovi nastali u nekim prošlim vremenima kada mi zbog istorijskih okolnosti nismo bili u mogućnosti da razvijamo kulturu gradskih trgova. To je samo delimično tacno. Evropa se u kontinuitetu i sada bavi promocijom trgova. Dokaz za to može se naći u beogradskom Urbanističkom zavodu gde se nalaze nekoliko desetina radova, nagrađenih na više evropskih konkursa raspisanih za dobijanje idejnih rešenja gradskih trgova i drugih javnih prostira. Radovi su poklonjeni Beogradu posle izložbe iz 2008. godine. Studijska analiza tih radova bi mogla poslužiti kao osnova za početak bavljenja beogradskim trgovima, naravno ako u Beogradu ima interesa za tako nešto. Poslednji pokušaj da se svakako najvažniji beogradski Trg republike uredi propao je zbog gotovo iracionalnog sukoba suprotstavljenih strana u stručnoj i ostaloj javnosti oko namene objekta na prostoru zelene površine i objekta trgovine privremene namene. Treba napomenuti da u toku svih tih rasprava uređenje samog trga nikad nije bilo u prvom planu. Najnovija događanja nagoveštavaju da bi se deo Trga republike mogao pripojiti Narodnom muzeju u podzemnom delu. To podseća na rešenje primenjenom u pariskom “Luvru”, gde je dvorište dvorca iskorišćeno kao muzejski prostor, tu je i glavni ulaz iznad kojeg se nalazi čuvena staklena piramida. Ali tu se radi o dvorištu dvorca. Da li je Trg republike dvorište Narodnog muzeja? Ne mogu da ne napravim digresiju i ne ukažem na još jedan mogući aspekt ove teme. Zgrada Narodnog muzeja je pre Drugog svetskog rata bila u vlasništvu privatne banke, pa bi se moglo desiti da neki vlasnici ili naslednici traže povraćaj. Lako bi mi sa njima, kao što smo im uzeli tako im prosto ne bi dali, ali problem su evropske integracije, pa bi se oni mogli žaliti i dobiti spor na nekoj višoj evropskoj instanci i šta bi se onda desilo sa delom trga pripojenom zgradi. Trebalo bi da zgradi pripadne zgradino, a trgu njegovo, bez obzira na javnu namenu oba.
Šta smatrate najvećim arhitektonskim promašajima u prestonici?
- U Beogradu je poslednjih nekoliko decenija podignuto više zaista uspelih građevina. Naravno, bilo je više onih koje su manje uspešne, ali to je svuda tako. Nije lako stvoriti izuzetno delo i nisu svi stvaraoci natprosečni, a i oni drugi treba od nečeg da žive. Želeo bih da skrenem pažnju na jednu pojavu koja je dosta specifična, a to su započeti a nezavršeni objekti, pri tom ne mislim na privatne investitore, već na javne investicije. Klinički centar decenijama stoji podignut, a nezavršen, Železnička stanica Prokop, valjda to sada ide ka nekom rešenju. Postoji nekoliko stotina metara izgrađenih tunela u okviru izgradnje železničkog čvora, bilo je predloga da se tu gaje pečurke. Stubovi započetog muzeja revolucije stoje decenijama nedaleko od Palate Srbije... Spisak je prilično dug. Čini se da tu nije u pitanju samo nedostatak para.
Sa druge strane, da li ima nešto što posebno treba pohvaliti i što bi mogao da bude primer kako dalje treba graditi?
- Pomaljanje mosta na špicu Ade nagoveštava da će se panorama Beograda znatno promeniti, da će postati velegradskija. Ostaje da se vidi kako će sve to zajedno izgledati kada se završe i pristupne saobraćajnice, kako u funkcionalnom tako i u estetskom smislu. Izgradnja ovog i kineskog mosta u Zemunu veoma će promeniti shvatanje i doživljavanje beogradskog urbanog prostora. Težište izgradnje, kao i gradskog centraliteta pomeraće se dalje ka zapadu, što se već naslućuje najavljenom izgradnjom u Bloku 65 (poslovna kula sa više od 40 spratova). U nekoliko narednih decenija možemo očekivati još dinamičniju transformaciju gradskog prostora zapadno od Ulice Omladinskih brigada, naravno ako se popravi ekonomska situacija.
Kako vidite budući razvoj Beograda?
- Silazak na reke jeste višegeneracijska tema. Meni lično se veoma dopao predlog Danijela Libeskinda za uređenje dunavskog priobalja, pogotovo u njegovoj prvoj fazi kad su ponuđene tri varijante. U konačnom predlogu ukinuti su kanali i šetališta uz njih, smanjeni su javni prostori i prostori pod zelenilom u korist komercijalnih prostora, što je, verovatno, bila “sugestija” investitora. Ovo kažem kao arhitekta, ne ulazeći u imovinsko pravne odnose koji su mi, što vreme odmiče, sve manje jasni. Projekat nosi, međutim, u sebi i jednu opasnost, a to je visoki objekat kao reper na samoj obali.
Na šta bi trebalo više obratiti pažnju?
- Želim da istaknem jednu pojavu o kojoj se u stručnim, a i drugim krugovima, nerado govori. Beograd je evropski rekorder po količini neplanske izgradnje. Hiljade hektara je prekriveno takvom izgradnjom. Iako se radi o zgradama nepouzdanih statičkih i termoizolacionih karakteristika, o estetici da i ne govorimo, ne može se poreći da u tom soju graditelja postoji neka veoma jaka energija, oni su organizovaniji, uporniji i posvećeniji od većine svojih sugrađana. Velika je šteta što struka i vlast nisu uspeli da ovu energiju usmere u stvaranje nečeg afirmativnijeg od onog što smo dobili.
Koji grad u Srbiji se izdvaja po arhitekturi koja bi mogla da bude uzor za dalji rad?
- Grad koji je u par poslednjih decenija doživeo najpozitivniju transformaciju je Novi Sad. Od pretežno provincijalnog mesta izvan glavnih linija razvoja( Beograd-Zagreb-Ljubljana), tokom devedesetih razvio se važan urbani centar na novim pravcima razvoja (reka Dunav i pravac Budimpešta-Solun). Novi Sad danas ima vrlo lepu centralnu pešačku zonu, a iznad svega, jednu opuštenu gradsku atmosferu.
Koji grad u Srbiji, po vašem mišljenju, najmanje brine o arhitektonskom izgledu?
- U Srbiji je izgubljeno nekoliko orijentalnih čaršija istorijski i kulturološki važnih izgradnjom potpuno neprimerenih stambenih solitera. Jednostavno, teško je izdvojiti jedan grad.
Kako postići bolji vizuelni identitet gradova u Srbiji?
- Pre nego što bilo šta bude izgrađeno, to nastaje u glavi. U Njujorku se kao suveniri prodaju majice sa natpisima koji se odnose na taj grad, jedan natpis glasi “New York is state of mind”. To bi se moglo tumačiti da gradove ne čine samo zgrade, ulice, trgovi, parkovi nego i više od toga - stanje duha i način razmišljanja njegovih građana. Grad Varšava je potpuno razrušen u Drugom svetskom ratu, a posle rata odlučeno je da se grad obnovi onako kako je izgledao pre rušenja. Kad se o toj odluci razgovaralo na beogradskom Arhitektonskom fakultetu tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, nije bilo puno razumevanja za takav pristup. Po mom mišljenju, dobar primer za ilustraciju našeg pristupa je građevina u Takovskoj ulici u Beogradu, između zgrade RTS i crkve Svetog Marka. Osnovni razvojni cilj te zgrade je bio da svojim gabaritom i položajem, što je moguće više, zakloni crkvu koja je pre toga dominirala panoramom Beograda gledano sa dunavske strane. Takvih “vizija” ima u gotovo svim našim gradovima. Arogantno nipodaštavanje prethodnika je imperativ za novo društvo, novi gradovi. To je suprotno onome kako su nastajali evropski gradovi, pogotovo oni najlepši.
Da bismo dostigli kvalitete i lepotu evropskih metropola, predstoji nam dug put transformacije i edukacije i građana i gradograditelja, što samo po sebi i nije tako strašno. Predstoji nam dug put i u drugim oblastima u pitanje je da li smo mi za taj put uopšte spremni.